BOLjE DA SI ZA ČERGOM KRENUO

Bolje da si za čergom krenuo

nebo da ti je krov.

Punim srcem strune da udahneš

upleteš note među grane,

večerima da pališ i gasiš zvezde jutrima.

Bolje da si za čergom krenuo

prašnjavim drumom na sve četir’ starne sveta

da lako kreneš i lako stigneš.

Sa rosnom travom pod uzglavljem

zanoćiš i osvaneš.

Bolje da si za čergom krenuo

da se sopstvenom pesmom hraniš,

na planinskom izvoru vode napiješ

i da se smeješ

Slobodan a nikad sam

Bolje da si za čergom krenuo...

Милан Рашић (1931) ЧЕРГА

 IDU LI NAM GOSTI?

Pogledaš li i ti danas

k‘o i ja iz daljine,

sa nebeske visine

idu li nam gosti?

Pogledaš li i ti danas

našu kuću i dvorište,

jel’ počišćeno, pokošeno

jel’ sve lepo udešeno

pre nego li naiđu gosti?

Pogledaš li i ti danas

jesu li se oko sveće okupili

 zagrejali, zažagorili,

pred ikonom pomolili.

Pogledaš li i ti danas

 jesu li čaše pune i svega ima,

 dok ja iz daljine gledam

 kako tebe zaista  nema?

Pogledaš li i ti danas

                            idu li nam gosti, tata!?                           

ZAVIČAJNA

Nigde ne miriše zemlja dušama predaka

trava pokošena, kišom orošena

ne miriše nigde k’o u zavičaju.

I ona lipa korenjem za korene svezana

nigde te hladom ne obgrli,

kao tamo, gde si se prvi put s  hladom zagrlio.

Tamo gde te deda na krilo stavio

i žuljavom ,seljačkom rukom po glavi gladio.

I nigde zora ne sviće tako sigurno

k'o na nebu zavičajnom.

Crkveno zvono srcem ne odjekne

i  greh se nigde ne okajava

k’o  tamo gde se krštava!

Nigde te niko ne dočeka k’o majka

punim srcem i punom trpezom

na pragu zavičajnom!

Nigde se tako ne puca kad se  rađa

ne peva i ne pije!

I smrt nigde nije tako bolno laka

Kao smrt u zavičaju!

PRIČEŠĆE

Tihim koracima kroz zoru

Hramu pristupam

toplina i svetlost ko anđeli nebeski poju.

Duše se sazdale kroz plamenove

Radost se sabrala kroz ikone.

Molitvom nad hramom tajna se otvara

snaga kroz zvona duše poigrava

glave priklonjene misli smiruju.

Hvala ti Gospode

za ovaj komad hleba i vina

za oprost svakog pokajanog čeda.

MAMINA LjUBAV

Ošišah runo suncu

privezah na preslicu

ispredoh vunicu

i sad ‘eklam.

Provlačim snope zlatne

uplićem ljubav i čekam.

Da toplinom te ušuškam

ruke da ispuniš mi

i svet obasjaš

sunčevim očima.

foto: by Julie D`Arcy

PODELITE OVAJ TEKST NA: